Zanimljivosti o italijanskom jeziku kao uvod u nedelju italijanskog jezika od 19. do 24. oktobra

Koliko ljudi na svetu govori italijanski? Koji je prvi pisani trag italijanskog jezika? Šta se podrazumeva pod novoitalijanskim? Da li je lako strancima da ga nauče? 11 zanimljivosti o italijanskom jeziku.......

Italijanski je 21. jezik u svetu po broju govornika: od oko 63 miliona izvornih govornika po proceni sajta Ethnologue. Pa ipak, iako je manje zastupljen od urdu i tamilskog jezika, smatra se za jedan od najznačajnijih jezika u svetu po pitanju kulture, jer ga milioni ljudi govore kao drugi jezik (migranti, deca i unuci Italijana sa boravkom u inostranstvu...) Nije ni manje značajan uticaj italijanskog jezika na trgovinu i globalnu industriju. Ali šta mi znamo o italijanskom? Evo nekoliko zanimljivosti:

1. Istina je da italijanski potiče od latinskog, ali ne od klasičnog latinskog koji se uči u školi već od narodnog latinskog (latino volgare), jezika plebsa iz epohe Republike, koji su govorili vojnici, seljani i stanovnici rimskih okruga. U klasičnom latinskom se na primer glava (testa) kaže caput. Testam, od čega je nastala reč, bila je zapravo glinena saksija: u narodnom latinskom ovaj termin je mogao da se koristi u šaljivom tonu da označi glavu (tvrdoglavu). Otuda je u italijanskom jeziku termin testam u prednosti u odnosu na termin caput.
2. Usled mešanja narodnog latinskog sa jezicima osvajača (Langobarda, Franaka, Gota) nastaje narodni jezik ,il volgare, iz kojeg će tokom dugog razvoja nastati italijanski jezik. Dante Aligijeri je među prvima koji su smatrali da narodni jezik treba da zameni latinski, te je ovom pitanju posvetio delo: “O narodnom jeziku”, De vulgari eloquentia. 
3. Najstariji dokument na italijanskom? U pitanju je notarski spis: il Placito Capuano iz 960-te, u kojem se pojavljuje poneki izraz na narodnom latinskom dok je veći deo teksta napisan na klasičnom latinskom. Najstarija svedodžba pisanog italijanskog je natpis na zidu Komodiline katakombe, koji navodno potiče iz VI – IX veka: poziv da se tajne ne izgovoraju naglas (pretpostavlja se da je u pitanju poziv vernika svojim kolegama da recituju tiho molitve).
4. U Italiji se govore mnogi dijalekti, koje je po mišljenju enciklopedije Trekani veoma teško izbrojati. Da bi pojednostavili, lingvisti dele Italiju na tri velike dijalekatske oblasti: linija La Spezia – Rimini deli severnu od centralne, koja je pak podeljena od južne oblasti linijom Rim – Ankona. Lingvisti definišu narodni italijanski (italiano popolare) kao italijanski jezik onoga ko za maternji jezik podrazumeva dijalekat,dok je zvanični jezik delimično usvojio.
5. Postoje teritorijalni jezici koji potiču od raznih dijalekata. Po proceni sajta Ethnologue najzastupljeniji je napuljski (il napoletano) od 5,7 miliona govornika. Slede sicilijanski (4,7 miliona govornika), venetski (3,8 miliona), lombardski (3,6 miliona), jezik Pijemontea (1,6 miliona). Najmanje se koristi hrvatski, u regiji Molize (1.000 osoba).
6. Do osnivanja Kraljevine Italije, 1861. godine, 80 % Italijana je bilo nepismeno i samo je 8,9 od hiljadu stanovnika imalo viši stepen obrazovanja od osnovne škole. Tačno sto godina kasnije, 1961. godine, nepismenih je bilo manje od 9%. 1971. godine cifra se svela na nešto više od 5% ukupnog stanovništva. 2001. godine po podacima Italijanskog nacionalnog instituta za statistiku, nepismenih je samo 2%.
7. Po mišljenju lingviste Tulia De Maura za doprinos ujedinjavanja jezika od osnivanja Kraljevine Italije pa nadalje nije zaslužna samo škola već različiti faktori: štampa, emigracija, administracija, vojska (sa obaveznom vojnom službom npr.), urbanizam. Čak je i rat doprineo, budući da su vojnici bili primorani da govore italijanski da bi se razumeli. Potom su došli radio i televizija.....
8. Italijanski koji se uči u školama se smatra standardnim italijanskim ali je svakako zastupljeniji onaj novostandardni (neostandard) kolokvijalni, koji ne sledi uvek gramatička pravila (u nekim slučajevima dozvoljava zamenu konjunktiva imperfektom).
9. 1964. godine Pjer Paolo Pazolini se bojao rođenja novog italijanskog (neoitaliano), koji bi se oslanjao na pojednostavljanje sintakse, gubitak mnogih referenci iz latinskog jezika i korišćenje tehnoloških termina u velikoj meri. To bi po njemu bio plod prevlasti građanske i industrijske kulture severne Italije, gde su velike fabrike imale svoja sedišta: italijanski pretrpan anglicizmima (marketing, target, itd.) bi predstavljao prema mišljenju nekih naučnika razvoj Pazolinijevog novoitalijanskog.
10. Ono što italijaniste više brine od novoitalijanskog je pak nedostatak poznavanja gramatike i sintakse, koji je sve prisutniji kod srednjoškolaca i studenata. U ovom slučaju se govori o divljem italijanskom ,italiano selvaggio(definicija lingviste Frančeska Brunija).
11. Koliko je teško jednom strancu da nauči italijanski? “U italijanskom – primećuje BBC – čita se kao što se i piše, napisana reč je slična onome kako zvuči. Izgovor je jasan, svaki vokal se jasno izgovara, intonacija je melodična, tako da se zvukovi lako identifikuju. Rečnik je sličan drugim jezicima latinskog porekla. Imenice mogu da budu muškog ili ženskog roda, shodno tome i pridevi se slažu sa njima. Postoji šest nastavaka za svako vreme. Iako neki aspekti jezika mogu da se učine teškim na početku, dovoljno je držati se jednostavnih pravila kako bi se bilo u mogućnosti da se priča u različitim situacijama.“

Tekst preuzet iz časopisa Focus.it